Balkan news

Pogledajte kako živi Radoje!

U brdima visoko iznad Drine, Perišiću su komšije vukovi, lisice i zečevi, a kaže da mu niko ne nedostaje dok stoji kao posljednji graničar U svijetu Radoja Perišića, koji živi sam u brdima iznad Vardišta i koji se sastoji od jedne brvnare, tri-četiri livade, jedne lipe, jednog drvljanika, nekoliko potoka i bezbroj planinskih vrhova koji sa svih strana štrče iz sumaglica, od bezbrojnih travnjaka i žutih sasušenih cvetova, po kojima je juče ujutro palo belo inje, nema ljudi.

Mrvice za ptičice

Radojeve komšije su planinske lisice, vukovi, zečevi, nekoliko ptičica, koje Radoje zove „tičice“ i koje ne zimi ni leti odmiču od brvnare. Vjerovatno zato što ih Radoje hrani mrvicama hljeba. Što se naroda tiče, Radoje je sam kada ustaje, sam je kada leže, sam ruča, sam večera, sam kad sam sebe razgovaram kad se probudi u gluvo doba noći. – Više se trudim da budem raspoložen nego tužan, ali desi mi se i tuga … Naiđe uz potok, uhvati me, pa ne pušta … Što – ne znam. A samoća … Ona je ovde stalno, i ne smeta mi mnogo, jedino, naiđe mi ponekad, izgovaram bih sa nekim rečima, ali nemam sa kim – kaže Radoje. Perišić je nekako došao i kao poslednji graničar na nemirnoj granici iznad Drina, na brdima za koja se borilo i ginulo, lila se krv, a granica sad ostala pusta. Njegova kuća na mestu zvanom Karaula u stvari je karaula srpske vojske, podignuta na 100 metara od graničnog međudržavnog srpsko-bosanskog kamena pre stotinu i kusur godina. – Za vreme Austrougra ovde su bili srpski graničari. Bog te pita koliko je ova brvnara stara. Od sve te silne vojske ostao je samo ja, spala granica na meni da je ja čuvam – veli Radoje. Prvi komšija Okolo, dokle god pogled seže, dopire podaleko, Radojeva kuća je jedina iz kojih se vije dim. Vidi se, tu i tamo, po kosama, još poneka brvnara, crna ko ugarak, ali pusta. Ja to odavno. – Ovako, na ovu stranu, ka istoku je Jablanica, ima desetak kilometara, iza brda je Semegnjevo na Zlatiboru, na 15 kilometara, ovamo iza mene je Vardište, a ja njega više od deset kilometara, a do prvog živog komšije imam sedam kilometara – razjašnjava Radoje svoj položaj na granici.Jedini zvuk u njegovom svetu je škripa vrata na njegovoj kolibi. Ta vrata ne škripe kao ova naša po stanovnicima i kućama u gradovima, na Radojevoj brvnari kad zaškripe vrata, jeza niz kičmu, kosa se podiže na glavi … Ne toliko što je taj zvuk strašan, nego što pokida tišinu koja caruje od Radojeve kuće do najdaljih vrhova i do neba, počepa je nadvoje kao oštrim nožem. Kad ostanu sami, Radoje se najviše izražava sa mačkom, kome je ime Brko. U stvari, Brko i nije bio Radojev mačak, nego, kad je um, ro Radojev najbliži komšija, Brko je ostao sam na ledini i, kud će, šta će, došao kod Radoja. Sad se njih dvojica uveliko lepo izražavaju, Radoje ispriča Brku gdje je bio i šta je radio tokom dana, Brko poveri Radoju svoje dogodovštine i tako svake večeri.

Tranzistor i čizme

– Rano padne mrak ovih dana, ja sam naložio vatru, izgovorio sa Brkom, onda uključio tranzistor, poslušao vesti i onda zaspim. Kad se unoć probudim, setim se da sam u prodavnici ostao dužan 12 maraka, pa razmišljam kako da se vratim, nekih drugih problema i nemama. Ujutru ustanem, najlepše mi je kad je lep dan, izađem pa gledam oko ove ljepote, okrenem se tamo – nema nikoga, okrenem se ovamo – ni ovamo nikoga. Ponekad odem i ka Vardištu, u nadnicu, pomognem ponekom u cepanju drva ili nešto drugo, ali to je retko – priča Radoje. Za zimu je spremio drva, stavio bure kupusa, ima i brašnu jedno 60-70 kila, jednu slaninu, malo pasulja, džak krompira, ima i dva kila jabuka, malo ulja, soli i šećera, njemu dosta. – Od imovine imam – jedan tranzistor, on je najvažniji, imam i jedne vojničke čizme, njih posebno čuvam, imam mačka, imam i patike, letos mi ih poklonim Vojkan Krstić, i to je sve – veli Radoje. Ne prija mu Užice Do prodavnice u Vardištu ima tri sata hoda, srećom, od prošle godine na granici, na Karauli, našao Vojkana Krstića, poznati dobrotvor, humanista, koji se skućio na majčinom imanju dole u Vardištu. Od tada, Vojkan malo-malo, pa eto ga kod Radoja sa paketom hrane. – Hvala ti, Vojkane, za onaj paket od onomad. Au, čega tu sve nije bilo – kaže mu Radoje. Kad dođe noć, oko brvnare jauču vuci, najbliže komšije. Radoje se tada zatvorio iznutra, oko brvnare razapne strune i na strune vezanu zvoncad, konzerve, sa ciljem da se zvonca upozori ako neka živuljka pokuša da bliže priđe brvnari ili uđe u brvnaru. Radoje ima sestru u Užicu, ali Užice ne privlače. Jeste da je tamo sve dobro, ali u Užicu Radoje ne može ni da se odmori, ni da se naspava, niti da se nadiše kao kod njega pod strehom brvnare.